U prethodnoj noći, tokom emisije “Pretres nedelje” Milan Milošević je dao reč Nenadu Ćubiću, koji je za crnim stolom otkrio mučne detalje svog odrastanja i dosadašnjeg života i rasplakao čitavu naciju.
Nenad je rekao da je kao beba ostavljen u bolnici, te da je nekoliko godina proveo u hraniteljskoj porodici u Smederevu, odakle nosi velike traume. Kako je posebno naglasio, najveća želja mu je da upozna biološke roditelje koji su njega i dve godine starijeg brata napustili bez ikakvog objašnjenja.
– Prvo čega se sećam je da sam bio u domu. Ja koliko znam ostavljeni smo u bolnici kao bebe, brat i ja. Imali su neke probleme, da li nas nisu voleli ili nešto. Prebačeni smo u dom, pa u hraniteljsku porodicu gde nismo imali uslove. Ja sam imao tri godine, a brat pet. Ne sećam se tih ljudi, to je bila najgora situacija. Kad god dođu neki roditelji da vide da li žele da te usvoje, dobijali smo slatkiše, ali nikad ništa nismo dobili. Jeli smo samo poparu, ništa slatko, po ceo u krevetu. Primili su nas samo zbog para. Moja kosa je bila zarasla, bio sam zapušten i ne znam ni da li su nas kupali. Kad su nas usvojii ja sam imao pet, a brat sedam. Mislim da sam imao prezime Petrović, a ime nisam imao. Posle smo se krstili. Mi smo živeli posle u Prijepolju, tata je radio po ceo dan za 3000 dinara. Nije bilo para, svaki dan je od šest do uveče taksirao da bi nas odgajio.
Ćuba je tokom svoje ispovesti otkrio šta je sve njegov pokojni otac radio da bi prehranio porodicu te je otkrio ko je dao imena njemu i njegovom bratu:
– Ljubinka, valjda… Možda smo i imali. Ja nisam znao da sam usvojen, do neke godine kad su nam rekli. Imao sam možda 11 godina, a on 13, tad smo saznali. Seli smo da pričamo, rekli su da nam nisu pravi roditelji i da će nas voleti do kraja života. Ja sam tad rekao da su nam dali novi život i da ću ih voleti do kraja života i smatrati ih pravim roditeljima. To jesu i biće. Napustili smo Prijepolje zbog posla, nije otac mogao da izdržava. Preselili smo se u Gornji Milanovac, radio je građevinu. Dobio je bolest na poslu, rak grla zbog prašine. Rekao je da će sa svima da bude pravedan i da će da radi. To mi je bilo najgore. Majka se penzionisala, a on je išao da nama bude bolje u životu. Imao je 66 godina kad je umro. Pred smrt mi je rekao da čuvam majku, da se proenimo na bolje, da budemo vredni. Sećam se zadnji dan, ulazim u sobu, vikao sam “Tata”, a on zatvara oči. Draže bi mi bilo da to nisam video – ispričao je on, pa dodao da čitav život razmišlja o tome odakle srca nekome da napusti svoje dete.
