Mega-vijesti.info Uvjek uz vas
Ono što je poznato kada je Marko u pitanju jeste to da je radio kao novinar, ali da je po struci socijalni radnik. Marko je završio Fakultet političkih nauka, odsek socijalna politika i socijalni rad.
Uprkos tome što mu je primarno zanimanje bilo socijalni radnik, Marku nije stran rad još od tinejdžerskih dana.
– Nakon završene srednje škole počeo sam da radim u Zdravstvenom centru Kosovske Mitrovice i tada sam život naučio da gledam na drugačiji način. Teško sam podneo kada je prvi put preminuo pacijent u mojoj smeni i tada sam želeo da dam otkaz. Međutim, samo sedam dana nakon toga bilo mi je normalno da s kolegama vezujem preminulima ruke, noge i vilicu kako bismo ih pripremili za pogreb – rekao je svojevremeno iskreno Marko i otkriva koje je dve bitne stvari naučio tokom rada u bolnici.
– Nije lako umiranje i postoje ljudi kojima je veoma teško da ispuste dušu. Druga istina je da je ljudski život sa stanovišta medicine jako jeftina stvar. Izgubiš empatiju, ali je to jedini način da spaseš sebe. Kao što rekoh, nije tako lako umreti, a postoji jedan slučaj koji je ostavio trajne posledice na mene – ispričao je Đedović i otkriva da je bolest jednog pacijenta promenila njegov život:
– U bolnicu je došao momak koji je živeo u zabačenom selu u blizini Šar-planine. Bio je godinu dana mlađi od mene, a nije znao ni šta je televizor. Znao je samo da ima majku, životinje i da mu je otac umro. Doveden je jer je imao probleme sa stomakom, a dijagnostikovan mu je tumor testisa koji je metastazirao na bešiku i to su mu bili poslednji dani života koje je proveo na odeljenju. Bilo mi ga je žao i provodio sam dane s njim. Donosio sam mu svoju garderobu, izvodio ispred bolnice u šetnju, sedeli smo, pričali… Želeo sam da poslednje trenutke provede najbolje što može. Jednog jutra sam došao na posao i zatekao prazan krevet u sobi u kojoj je ležao. Samo sam se okrenuo, otišao sam kući i javio kolegama da sam na godišnjem odmoru. Tri nedelje sam proveo ćuteći. U tim trenucima sam se ljutio na boga, ljude, pravdu… Rekao sam da se više nikada neću vezivati za pacijente na takav način. Naravno, u tome nisam uspeo – kazao je Đedović.
– Nakon nekog vremena, shvatio sam da ni u Čačku ne pripadam. Okolina je počela da vrši pritisak na mene s pitanjima kada ću da se ženim, da dobijem dete, odnosno kada ću da ispunim norme koje su se njima podrazumevale. Mnogo puta sam život uzimao u svoje ruke i sve je ispadalo baš kako treba. U 25. godini mi je pukao film i rekao sam babi da idem za Beograd, i da mom ocu ništa ne govori. Ona mi je dala novac, a i ja sam imao sitnu ušteđevinu – priča Marko i otkriva kako je preživljavao u Beogradu:
– Našao sam stan na Banovom brdu, u suterenu, a imao sam dovoljno novca za hranu i za dvomesečnu kiriju. Otac je u Čačku imao firmu koja se bavila izradom poštanskih sandučića i odlučio sam da se angažujem u tom poslu, ali u Beogradu. Išao sam od vrata do vrata i nudio poštanske sandučiće za 1.000 dinara i od toga sam živeo – rekao je Marko, koji je u tom periodu upoznao mnoge uticajne ljude.
– Posle nekog vremena, uz pomoć poznanstava koje sam stekao počeo sam da radim kao novinar. Nedugo zatim, ukazala mi se prilika da uđem u rijaliti, nakon čega se moj život promenio iz korena. Zahvalan sam Beogradu i to je grad u kojem bih želeo da umrem, ovo je najlepši grad na svetu i nikada ne bih živeo na drugom mestu – ispričao je Marko Đedović za Alo.
